Pošto me je Empedokle uverio u snagu i vrednost reči,
odlučio sam da napišem nešto o njemu i o ljubavi koju je imao za nas. I o nama,
koji te ljubavi nismo bili dostojni. Pisao sam što sam video i što se priča,
ali sve je istina. On je govorio samo ono što mu je bog rekao da kaže, a ja sad
pišem ono što mogu i kako umem, nadajući se da su Empedoklova vrlina i moja
ljubav dovoljni da ove reči učine istinitim. On je bio znalac čistih dana i
verovao je da pravedan govor sjedinjuje ono što razdvaja Mržnja i usklađuje ga
posredstvom Ljubavi u jedninu. On je svojim životom dokazao da čovek može da
postane bog.
Tada sam već odavno slušao Empedokla, ali sam se i
dalje družio sa Lisisom i sa njegovim društvom, odlazeći na njihove zabave,
iako mi je tamo bilo sve dosadnije. Sve više sam na tim gozbama osećao miris
otežale ploti, izgovorene reči su mi sve više parale uši, a ispevane pesme
uzrujavale. Ostajao sam sve kraće i kraće, a opet mi je sve više vremena
trebalo da posle Lisisovih reči i pesama povratim mir. Nekada bih zaspao tek
pred jutro i budio se takav da mi je majka zabranjivala da tog dana izlazim na
trg, nego me je samo hranila maslinama i mazala uljem, kao da me oživljava. Kod
Empedokla je, s druge strane, bilo potpuno drugačije. Njegove reči su me u
početku zbunjivale i uznemiravale, osećao sam neki neprijatni trepet u grudima,
ali sada sam se osećao privučenim, ponovo nečim iznutra, iz grudi, što je
želelo da bude što bliže tim rečima i tim pesmama, tom liku.
Tog dana sam prosto uleteo kod Lisisa, na gozbu, sa
velikom željom da im kažem kako se dogodilo nešto dostojno molitve. Ali
dočekalo me je podozrenje i hladnoća. Lisis me je već gledao kao stranca, mada
smo u detinjstvu i ranoj mladosti bili kao braća - verovatno zbog mojih sve
češćih odlazaka kod Empedokla. Jeli su grožđe i smokve i pili vino, a Lisis je
držao slovo. Za Lisisa je najveća vrlina bila moć, koja je po njemu svedočila o
naklonosti bogova. „Bogovi vole one koji su im slični“, govorio je. Bio je još
mlad, lep i dovoljno drzak da stekne poverenje kako filozofa-učitelja tako i
svojih vršnjaka i još mlađih, a pored toga je bio i dovoljno bogat da govori
kako je i bogatstvo znak naklonosti bogova i vrlinskog života i kako su „samo
prvi među ljudima ravni bogovima i već se za života iznose na Olimp“. Mnogo
puta sam slušao takve njegove reči i verovao sam mu, ranije u njihovu
istinitost, a sada već samo u čvrstinu i nepokolebljivost njegovih uverenja,
što je za mnoge već znak za istinu. Jer ako istina nije u rečima, gde je onda?
„Ne žuri, mladi Fedone“, rekao mi je kad sam ušao među
njih, iako smo bili vršnjaci. „Žurba ne uči mudrosti. Moć se osvaja korak po
korak, kao žena, tako da izgleda kako sama prilazi tebi, a ne ti njoj.“
Nisam tada obratio pažnju na njegove reči, nisam video
ništa loše u njima, i nisam uopšte mogao da vidim ništa loše u svetu posle ovog
dana kod Empedokla. Rekao sam da moram da im ispričam nešto što sam video, a
što nikad neću zaboraviti.
„Neku novu heteru?“, nasmejao se Bijant.
„Fedon je verovatno bio kod Empedokla“, lukavo je
primetio Lisis, grickajući košticu od urme, „I stari opsenar mu je pokazao ko
zna kakve vradžbine.“
„Zar naš Fedon nije već prestar za Empedokla?“, rekao
je Bijant i ščepao me između nogu. Odgurnuo sam ga, ali i dalje nisam obraćao
pažnju na njihove reči, poglede, na njihovu zlobu. Empedokle nas je učio da
stvari nazivamo svojim imenima, pa sad naknadno tako i činim, mada ponekad
nerado. Jer moje reči, pošto ne mogu da izleče, kao Empedoklove, možda ipak
mogu da naude. Ne bih voleo da nekome naudim ovim pričanjem. Ako ne mogu da
izlečim već samo da naudim, onda je bolje da spalim ovo što pišem. Možda je
zato i stvoreno pismo: da ne bi ljudi sebi odsecali jezike. Empedokle je pevao,
a ja jedva šapućem, znam to.
I onda sam im ispričao kako sam bio jedan od malog
broja Empedoklovih slušalaca, kad je kod njega došao sudija Anhit. Empedokle je
čim je završio sa pesmom koju nam je do tada pevao, prišao Anhitu i ljubazno ga
pozdravio.
„Dobro došao među nas“, rekao mu je. „Mi prinosimo
bogu beskrvne žrtve i svoje reči, a ti, deleći pravdu, čitav svoj život i svu
ljubav pravednika.“
Tako mu je rekao, a onda ponovo seo i na liri odsvirao
i otpevao pesmu o sfairosu „okrugla lika što se veseli u kružnoj samoći“.
Muzika je ispunjavala sobu, i moja duša je treperila, činilo mi se, zajedno sa
svima drugima i sa celim kosmosom.
Nisam još razumevao tu pesmu, još nisam dovoljno
naučio, ali mi je na čudan način grejala srce i budila želju da zagrlim svakog
koga sretnem. Anhit je bio tih i skroman pred Empedoklom, bez imalo spoljašnje
sudijske raskoši, bez ikakvog znaka moći, u odeći, pogledu, u rečima. Znao sam
koliko je to trebalo poštovati, jer teže je odreći se znakova moći nego moći same.
A onda je među nas upao Gorgija, sin Gorgijin, sa
kamom, i ustremio se da ubije Anhita. Navodno je Anhit svojom presudom odveo njegovog
oca u smrt, i do sada niko nije ozbiljno shvatao pijane pretnje ovog ranije
mirnog mladića. Mislili su da to govori vino, a ne njegova duša. Bio je nešto
mlađi od mene i sviđao se mojoj sestri, a ja sam ga smatrao bezazlenim i
lakomislenim momkom, ne posebno dobrom prilikom za sestru, pogotovo od kad se
saznalo da je stariji Gorgija vojnicima prodavao pokvareno žito, mada su ga
znali kao poštenog trgovca. Ko zna šta sve može da promeni čoveka, a šta i nas
same čeka. Pišem ovo da i sam sebe podsetim na to, jednog dana, ako mi zatreba.
Da mogu sam sebe da streljam sopstvenim rečima, da budem sam sebi sudija i sve
što treba, sam sebi neko drugi, a ne da čekam sudije, dželate i zakone koji mi
govore ko sam i šta treba da radim sa sobom. Čovek je slobodan ako sam sebi može
da bude sudija. Ako ne, onda su tu ljudi kao Empedokle. I evo šta je uradio: u
trenutku je promenio ton svoje lire i počeo da svira nekakvu otegnutu i smirujuću
melodiju, pevajući na one Homerove stihove o boli, gnevu i zaboravu svojih
zala. Gorgija je bacio nož i zaplakao, a onda istrčao, tako brzo da nas
nekoliko koji smo krenuli za njim, da sebi nekako ne naudi, nismo uspeli da ga
stignemo. Kada smo se vratili, Empedokle je najpre mirno završio pesmu, a onda
rekao da će Gorgija biti dobro. Anhit je takođe bio miran. Saslušao je pesmu, mirno
ustao, pozdravio se i otišao, kao da se ništa nije dogodilo. To je ono što sam
ispričao Lisisu, Bijantu i društvu, i što sam video svojim očima.
Lisis je bio neverovatno gnevan. Činilo se da će vino
u njegovoj ruci da proključa, i da će, umesto da progovori, zapištati.
„Bijante, kakva je presuda za Gorgiju, sina
Gorgijinog?“, rekao je, neprirodno visokim glasom.
„Kukavica!“, uzviknuo je Bijant i svi su počeli da se
kikoću, najviše grbavi Klinija.
„Stari Gorgija je bio sila, a njegov sin ga nije čak
ni osvetio“, rekao je Lisis.
„Priklao“, uskliknuo je Bijant. „Da je samo meni bila
ta kama!“
„Empedokle je spasao Anhita zato što iza njega stoji
rulja, kao i iza varalice Empedokla“. Pogledao me je: „U tebi je nekada bilo
časti, Fedone. Sad si se utopio u tu rulju.“
Gledao me je iz daljine, sa mržnjom i prezirom, i ja
sam tek tada shvatio da ovde više nisam kod kuće. Da postoje takva mesta u
gradu i na svetu u kojima nisam kod kuće, i to me je porazilo. Koliko me je
promenilo, to još ne znam, ali ovo pisanje je valjda deo toga. Dok pišem,
slušam. Ne znam još šta je to što čujem, ali nešto dolazi. Ne ponovo ono što je
bilo, već nešto novo. U to sam siguran i samo zbog toga pišem. Inače bih spalio
ovu gomilu laži i taštine, ovo smeće.
„Svet je mreža“, rekao je Lisis. „Svi su povezani
neraskidivim nitima. Ako nisi povezan, onda si rupa. Ništa. Ili si uhvaćen u
mrežu. Plen. Empedokle je bezbožnik. On zapravo kaže da smo svi uhvaćeni u
mrežu ili da smo svi ništa. I da je on taj koji ima lek da nas izbavi.“
Ćutao sam. Šta sam mogao da kažem? To više nije bio
moj prijatelj. On se nije promenio, ali izgleda da ja jesam. On je isti, ali sam
ga ja drugačije video. Kako je samo ružan. Ružniji čak i od Bijanta i Klinije,
od svih ovde.
„Dosta je bilo zavere nazovi-filozofa i nadri-pesnika
koji odbacuju bogove i preziru vlasti. Ne učvršćuju njihove reči kosmos, već
naša snaga. Ovo je snaga“, pokazao je pesnicu, „A ne reč. Oni odbaciju krvne
žrtve, a ne znaju da samo smrt stvara život. Da zemlja rađa samo od krvi. Da je
sveta zemlja samo ona posuta krvlju. Empedokle je bolest, sa svom tom svojom
ruljom, kojoj propoveda jednakost i slobodu. Zar misli da bogovi zaista mare za
njegov ječam, pčenicu i kolačiće, umesto za telad i jaganjce, za nešto već
mrtvo umesto za nešto što tek treba ubiti samo zbog njih, zbog bogova?“
„Empedokle je odbacio bogove“, dodao je Klinija.
„On govori o jednom bogu“, morao sam da kažem. I
izgovorio sam tu, ne otpevao kao Empedokle, nego samo izgovorio pesmu o
božanstvu:
„Ono na udima svojim ni glave čovečje nema,
niti se dve grane svijaju s njegovih leđa,
brzih kolena nema ni snagu ni dlakavih uda,
nego je bilo samo um sveti i neizreciv
što se mislima brzim po čitavom kosmosu kreće.“
„Izdaja“, rekao je mirno Lisis. „Ovo će mu doći glave.
Prenesi mu to. Govori o sebi kao da je bog, preti sveprisutnošću, da će ući u
naše glave i naša srca, da će znati sve o nama pre nego mi sami. Šta će nam taj
bog kome ne treba žrtva i koji nam ne daje ništa zauzvrat? Šta će nam taj bog
svih ljudi, ako ne daje moć moćnima a slabijima pokornost? On i njegova rulja
su crv u kosmosu, i ako ga ne iščupamo, nestaćemo. Raskinimo taj savez filozofa
i rulje, prijatelji.“
Rekao je to tako mirno, da sam se uplašio. „On je
pesnik“, rekao sam tiho, ali Bijant me je ponovo zgrabio među noge, balaveći mi
u uho: „Sećaš se kad si bio moj, Fedone? Zar ti nije bilo dobro? Zar ti se nije
sviđalo sa starim Bijantom? Budi sa nama a ne sa tim nakinđurenim
dečkoljupcem.“
„On je proklet od svih bratstava zbog svojih stihova,
kao da se ne sećaš, stranče?“, gledao me je Lisis, konačno me nazivajući pravim
imenom. „Otkrio je u svojim pesmama sva tajna učenja i predao ih rulji. A ona
ih je pretvorila u blato. I gde smo sada? Zar to nije zločin nad zločinima,
zbog kog bogovi plaču?“
Otišao sam, na vazduh, u noć. Drhtao sam duboko
iznutra i mislio sam da za mene više nema čvrstog tla, da nikada više neću moći
da zaboravim, da se igde osetim kao kod kuće. Hodao sam već pustim ulicama i
nisam znao kako izgledam i kakav ću se pojaviti pred majkom. Šta da joj kažem,
kako? Da ona deca nisu više ono što su bila, da ni ja više nisam isti? Onda sam
ipak odlučio da odem kod Empedokla, a on me je već čekao pred kućom, sam i
osvetljen jednom svećom u prozoru. Ipak se jasno video, sijao je i jarko se
ocrtavao već iz daleka, i meni se vratila hrabrost.
„Ne boj se“, rekao mi je. „Znam da hoće da mi naude,
ali mi još ne mogu ništa. Pokušavali su, ali ja sam njih slao u smrt, a ne oni
mene.“
Znao sam za tu priču o ručku kod nekog arhonta, kada
vino nikako nije iznošeno, iako su se jela već nizala. Niko se nije usudio išta
da kaže, i pobunio se jedino Empedokle. Arhont je tad rekao kako treba da dođe
jedan visoki službenik Skupštine i kako će on postati voditelj gozbe i
određivati kada će se piti vino. I službenik je, sa dozvolom arhonta, čim je
stigao naredio da svi bez izuzetka piju vino ili će im ga sipati na glave. Svi
su ispili svoje čaše, a Empedokle samo gutljaj. Sutradan je uspeo da pridobije
većinu u Skupštini i zbacio je arhonta koji je mahinacijama želeo da postane
tiranin, a što je na ručku i pokazao.
„Popio sam taj gutljaj“, rekao mi je Empedokle, iste
te večeri, pred kućom, na uho, ono što nikada nikome nije rekao, „jer vino je
sveto i nije krivo za naše mržnje i zađevice. I bolje je piti vino nego nečiju
krv.“
Arhont je platio glavom za svoju zaveru, ali Empedokle
je jedini glasao protiv njegovog pogubljenja. Arhont Lisis, otac Lisisov, setio
sam se. Setio sam se Lisisa u tom trenutku, kako mi je plakao na ramenu zbog
očevog pogubljenja i sramote, i kako me je pitao, pitanje najčudnije od svih:
„Zašto i on nije glasao, Fedone, zašto?“ Shvatio sam da se tada rodila mržnja.
Želeo sam da poljubim Lisisa, čak i sada, u ovom trenutku, ali već su sa svih
strana gorele vatre, u gradu, u brdima, išli su neki sa bakljama, znao sam, po
Empedokla.
„Pesnik po volji neka ima pravo da umre“, rekao je
mirno i ugasio sveću. „Slušaćeš mnogo priča o meni, ali nikad ne poveruj da su
me ubili.“
A onda me je zagrlio i rekao da se vratim majci.
Otišao je niz ulicu, u noć, i punom sjaju svoje purpurne haljine i zlatnog
pojasa, u sandalama od bronze i lovorovim vencem na glavi.
Takvog ću ga uvek pamtiti, dok prepisujem:
„I ja sad jedan sam od njih, izgnanik božji i skitač,
Mržnji mahnitoj veran.“
„Videvši neznano mesto, ja zaplakah, zajecah gorko.“
„Jao, jao vi jadni, o nesrećni potomci ljudski,
vi ste tolikih svađa, tolikih uzdaha porod!“
„Dosta je bilo tog ogavnog klanja! Zar ne vidite vi
kako
žderete jedan drugog u slepilu svojega uma!“
Čujem ga ponekad u tim rečima, iako znam da je daleko,
ko zna gde u svetu ili u kom od svetova, koliko god da ih postoji. I da je sa
bogom, bez obzira gde je u svetu ili u kom je od svetova, koliko god da ih
postoji. Jer njegov bog nije bog moćnih.
I dok me Bijant miluje, budan i ponovo željan, ja još
jednom prizivam njegov lik u sebi i tiho, samo za sebe, izgovaram:
„Osluhnuh tvoj
povratak, lepi dane!“
(Pripovetka je prvobitno objavljena u knjizi HAARP i druge priče o teoriji zavere, priredio
Goran Skrobonja, Paladin, Beograd, 2014)
Slika: Lucca Signorelli, “Empedocles,” Orvieto Cathedral, 1502.
